Zaposlenik te pita može li u petak uzeti slobodan dan.
Kažeš mu da ćeš pogledati raspored, iako već znaš kako izgleda. Posao je dogovoren, kupcu si obećao da ćete doći i nemaš koga poslati umjesto njega. A ni ti ovaj put ne možeš uskočiti.
Dosad si mu izlazio ususret. Nekad bi pomaknuo svoj posao, nekad otišao umjesto njega, nekad ostao dulje da se sve završi. Nisi vodio evidenciju svaki put kad si nešto preuzeo. Trebalo je riješiti i riješio si.
Ali i on je tebi znao uskočiti. Ostati kad je trebalo, javiti se nakon radnog vremena, odraditi nešto što nije bilo planirano.
Zato ti se sada u glavi već javlja njegova rečenica:
„Kad njemu trebam, onda mogu. Kad ja nešto tražim, onda ne može.”
Nije je izgovorio. Možda je neće ni izgovoriti. Ali ti je već čuješ.
Ponovno otvoriš raspored. Možeš li pomaknuti kupca? Zamijeniti ljude? Odraditi u četvrtak dio onoga što je dogovoreno za petak?
Onda pogledaš svoje obveze. Možda bi ipak mogao ti otići. Kad bi odgodio sastanak, ponude složio navečer i ono drugo ostavio za subotu…
Zastaneš. Već si nekoliko puta tako presložio tjedan i znaš kako to završi. Sve nekako stane, osim onoga što si sebi obećao da ovaj put nećeš odgoditi.
U tvojoj firmi puno toga ionako završi kod tebe. Ti dogovaraš posao, raspoređuješ ljude, zoveš kupca kad nešto zapne i tražiš način da se napravi ono što ste obećali. Kad nekoga nema, često si i zamjena.
Ovaj petak stvarno ne možeš pokriti sve.
Odluka ti je jasna. Moraš mu reći da ne može dobiti slobodan dan. Znaš i da vođenje firme uključuje odluke koje ljudima neće biti po volji. Rekao si to već i sebi i drugima.
Svejedno ti se raspoloženje promijeni čim pomisliš da ga trebaš pozvati.
Pitaš se hoće li misliti da si sebičan. Da si zaboravio sve što je on napravio za tebe. Da ti je lako tražiti od ljudi, a teško dati kad njima nešto treba.
Počneš slagati objašnjenje. Navest ćeš mu sve što je dogovoreno za petak, pokazati raspored, objasniti zašto ti ne možeš otići. Možda će, kad čuje sve razloge, shvatiti da ga ne odbijaš bez veze.
Ali već zamišljaš kako te sluša i misli da si se mogao snaći samo da si htio.
U međuvremenu zazvoni telefon. Kupac nešto pita, netko čeka cijenu, treba riješiti još jednu stvar. Radiš, ali ti se misli stalno vraćaju na isti razgovor. Na pitanje koje je trajalo pola minute već si potrošio pola dana.
Najradije bi našao još neku kombinaciju i rekao mu da može. Osjetiš koliko bi ti bilo lakše da to sad riješiš jednim „dobro, snaći ću se”.
A znaš što bi time ponovno preuzeo na sebe.
Teško ti je jer s tim čovjekom sutra opet radiš. Vidjet ćeš ga ujutro, dogovarati posao, možda popiti kavu. Ako bude šutljiv, pitat ćeš se je li zbog tebe. Ako odgovori kratko, vrtjet ćeš po glavi je li ti zamjerio.
Njegovo mišljenje ti je važno. Neugodno ti je pomisliti da će te zbog ove odluke gledati kao lošeg ili nezahvalnog čovjeka. Poslovni razlozi koje si provjerio nekoliko puta ne gase taj osjećaj.
Još jednom pogledaš raspored. Sve je isto kao jutros. Isti posao, isti ljudi, iste obveze. Samo si ti u međuvremenu u glavi prošao nekoliko svađa i pokušao dokazati da nisi čovjek kakvim se bojiš da će te smatrati.
A on zasad samo čeka odgovor.
Pozoveš ga i kažeš mu da ovaj petak ne možeš odobriti slobodan dan. Objasniš zašto. Sasluša te i kratko kaže: „Dobro.”
Pokušaš iz tog „dobro” čuti koliko ti je zamjerio.
Kad ode, ostaneš još trenutak gledati prema vratima. Dio tebe bi ga najradije pozvao natrag i još jednom objasnio. Rekao mu da pamtiš kad je uskočio. Da cijeniš što radi. Da bi mu izašao ususret kad bi mogao.
Sve si mu to već rekao.
Vratiš se otvorenoj ponudi, ali još nekoliko puta pročitaš isti redak. Odluku si donio, razgovor je završio, a raspoloženje se nije vratilo na svoje.
Znaš da neke odluke neće biti popularne. Samo ti je teško kad zamisliš što će zbog njih ljudi misliti o tebi.